Moj muž mi je rekao da otkažem sastanak kod lekara kako bih išla u kupovinu sa njegovom mamom – pa sam im održala lekciju
PRVI DEO
SASTANAK ZA KOJI SU SMATRALI DA JE NEPOTREBAN
„Otkaži svoj pregled. Moja majka treba da je odvezeš u tržni centar.“
Moj muž, Gordon, nije postavljao pitanja. Stajao je u našoj kuhinji prekrštenih ruku, izdajući naređenja kao da moj raspored, moje telo i moje zdravlje pripadaju njemu.
Njegova majka, Rita, podigla je šolju čaja i uputila mi nestrpljiv pogled.
„Nemoj da praviš veliku stvar od toga“, rekla je. „To je samo rutinski pregled.“
Samo rutinski preventivni pregled.
Ove četiri reči su potvrdile nešto u meni.
Nedeljama sam živela sa dubokim, stalnim bolom u stomaku. Smršala sam toliko da mi omiljene pantalone za posao više nisu odgovarale. Jedva sam spavala, hrana je bila nepodnošljiva, a lekovi koje mi je lekar prepisao jedva da su delovali.
Pa ipak, dvoje ljudi koji su stajali u mojoj kuhinji nisu brinuli o meni.
Plašili su se da će propustiti popust.
Moje ime je Jocelyn Carter. Imam trideset dve godine i radim kao softverski inženjer za firmu za sajber bezbednost u južnoj Floridi. Moj posao je podrazumevao duge sate, tesne rokove i više hitnih noćnih poziva nego što želim da pamtim. Posao je bio zahtevan, ali izgradila sam karijeru na koju sam bila ponosna.
Nažalost, Gordon i Rita su počeli da gledaju na ovaj uspeh sasvim drugačije.
Za njih moja plata nije bila rezultat godina studija, žrtvovanja i šezdesetosatnih radnih nedelja. To je bio otvoren bankovni račun koji je postojao da finansira šta god su u tom trenutku poželeli.
Dizajnerske cipele.
Skupe večere.
Vikend boravci u hotelima.
Kupovine u poslednjem trenutku za koje je Rita smatrala da ih je „zaslužila“.
Gordon je zarađivao sopstveni novac, ali njegove finansije su uvek bile rezervisane za njegove lične hobije, njegov automobil i svu novu elektroniku koju je mogao da nađe. Troškovi domaćinstva su nekako postali moja odgovornost. Kupovina za Ritu postala je moja odgovornost. Čak su se i odmori koje je Gordon planirao sa svojom majkom na kraju pojavljivali na izvodima jedne od mojih kreditnih kartica.
Dugo sam sebe uveravala da sam jednostavno velikodušna.
Ali onda sam počela da shvatam da velikodušnost pokazana pod stalnim pritiskom uopšte nije velikodušnost.
Tog određenog jutra stajala sam pored mermernog ostrva u kuhinji, stavljajući svoja medicinska dokumenta u fasciklu od manila papira. Pregled mi je bio zakazan za 10:30 prepodne na gastroenterološkoj klinici blizu centra Fort Loderdejla. Moj specijalista me je upozorio da to ne odlažem. Prva runda lečenja nije uspela, simptomi su mi se pogoršavali i hteo je da me vidi odmah.
Tup bol je zračio ispod mojih rebara dok sam treći put proveravala fasciklu.
Kartica osiguravajuće kompanije.
Rezultati laboratorijskih analiza.
Spisak lekova.
Dnevnik bola.
Svaki pokret zahtevao je više truda nego što je trebalo. Čak je i stajanje bilo kao pregovaranje sa sopstvenim telom.
Teški koraci su se začuli sa stepenica.
Gordon je ušao prvi, obučen u skupu teget polo majicu, ispeglane pantalone i mokasine koje sam mu kupila za rođendan. Rita je pratila u ekstravagantnoj svilenoj bluzi, belim pantalonama, zlatnom nakitu i sa teškim slojem šminke koja je bila prikladnija za večernju galu nego za jutarnji odlazak u tržni centar.
Niko od njih se nije obukao da me prati kod lekara.
Doterali su se da troše moj novac.
Rita je prošla kroz kuhinju, ignorišući moje bledilo lica i način na koji sam se oslanjala na sudoperu da bih se stabilizovala. Otišla je direktno do ostrva i gurnula moj medicinski dosije u stranu da napravi mesta za svoju šolju.
Fascikla je kliznula po mermeru i umalo pala na pod.
Uhvatila sam je na ivici.
Rita se nije izvinila.
„Moraš da pomeriš termin pregleda“, rekla je, odlažući šolju čaja.
Pogledala sam je.
„Molim?“
„Danas je privatna rasprodaja u Galeriji za odabrane klijente“, rekla je. „Nekoliko butika nudi prioritetni ulaz. Moraš me odvesti tamo pre nego što najbolje stvari nestanu.“
Galerija u Fort Loderdejlu bila je udaljena manje od sat vremena od našeg naselja kada je saobraćaj bio slab. Radnim danom ujutro, sa putnicima koji su ispunjavali auto-put Interstate 95 i svaki most ka obali, moglo je potrajati mnogo duže.
„Ne mogu da pomerim termin“, rekla sam. „Moj lekar mi je izričito rekao da dođem danas.“
Rita je prezrivo mahnula rukom.
„To lekari uvek govore. To je njihov način da drže ljude u neizvesnosti.“
„Ovo nije dobrovoljno. Trpim bolove već nedeljama i lek ne deluje.“
Gordon je istupio napred i prekrstio ruke.
„Hajde, Jocelyn.“
Koristio je onaj spori, pokroviteljski ton koji je čuvao za trenutke kada je hteo da se osećam nerazumnom.
„Zarađuješ dovoljno novca da obaviš nekoliko stvari danas“, nastavio je. „Mama je u poslednje vreme bila pod velikim stresom. Kupovina će joj pomoći da se opusti.“
Pogledala sam s njega na Ritu.
„Da li je kupovina vaše majke važnija od mog pregleda kod lekara?“
„Nisam to rekao.“
„Rekao si upravo to.“
Gordon je preterano uzdahnuo.
„Praviš dramu oko toga. To je samo pregled. Odloži to na nekoliko dana. Bićeš dobro.“
Nikada nije pitao koliko patim.
Nikada nije ponudio da sam odvede Ritu.
Nikada nije predložio da ona uzme taksi, pita nekog prijatelja, ili sačeka dok završim posetu.
U njegovom umu, moja uloga je već bila određena: trebalo je da ih odvezem do galerije, ostanem u blizini dok ne završe, i izvadim svoju kreditnu karticu kada dođe vreme za plaćanje.
Zabola sam prste u ivicu pulta.
Na trenutak sam poželela da povisim glas. Želela sam da podsetim Gordona na svaku noć koju sam provela budna, popravljajući sistemske kvarove dok je on spavao pored mene. Želela sam da nabrojim svaki račun koji sam platila, svaku kupovinu koju sam obavila za njegovu majku, svaki put kada sam njihov komfor stavila iznad sopstvenog.
Onda sam primetila da Rita više ne sluša.
Već si otvorila aplikaciju za kupovinu luksuznog brenda na svom telefonu.
Oči su joj zasijale dok je listala slike tašni, satova i cipela. Promrmljala je naziv torbice iz ograničene serije koju se nadala da će pronaći. Dok sam stajala tri stope dalje, trudeći se da se ne trznem od bola, ona je računala koliki će deo mog kreditnog limita planirati da iskoristi.
U tom trenutku sve mi je postalo jasno.
Nisu videli svoju ženu ili snaju kako stoji pred njima.
Videli su prevoz i sredstvo plaćanja.
Zbog svađe nisu počeli da brinu o meni.
Detaljnije objašnjavanje mog bola neće učiniti da saosećanje iznenada se pojavi tamo gde ga nije bilo.
Zato sam prestala da se raspravljam.
Popustila sam stisak na pultu i primorala svoj izraz lica da omekša.
„Znaš šta?“, rekla sam tiho. „U pravu si.“
Gordon je podigao obrvu.
Rita je konačno podigla pogled sa telefona.
„Nekoliko sati neće promeniti ništa“, nastavila sam. „Spakujte stvari. Odvešću vas do galerije.“
Ritino lice se odmah promenilo.
„I hoćeš li platiti kupovinu?“
Nasmešila sam se.
„Pobrinuću se za sve što izabereš.“
Gordon se osmehnuo sa zadovoljstvom čoveka koji je verovao da je pobedio.
„Znao sam da ćeš biti razumna.“
Nisu imali pojma šta sam zapravo odlučila.
Izašli smo iz kuće u devet. Jutarnje sunce Južne Floride blistalo je na krovovima susednih kuća, a vlažan jutarnji vazduh već je bio težak od vrućine.
Ja sam vozila.
Rita je sedela na prednjem sedištu, a Gordon pozadi, kao da sam bila iznajmljeni vozač.
Dok smo se uključivali u saobraćaj, bol ispod mojih rebara prerastao je u oštar, grčevit trzaj. Čvrsto sam stegla volan i usredsredila se na to da mi disanje ostane ujednačeno.
Rita nije primetila ništa.
Izvadila je telefon i pozvala svoju prijateljicu Brendu. Zatim ga je stavila na spikerfon da ceo auto čuje.
„Da, Brenda, tamo idemo“, najavila je. „Joslyn me vodi na privatnu rasprodaju.“
Iz telefona se čuo glas, suviše tiho da bih mogla da razaznam šta govori.
Rita se nasmejala.
„Nadam se da ću moći da nabavim onu torbu iz ograničene serije koju smo videli prošle nedelje. Može i novčanik u istoj boji. Znaš kakva je moja snaja. Ona je insistirala da me vodi.“
Pogledala sam je.
Nisam učinila ništa slično.
„On plaća sve danas“, dodala je Rita s ponosom.
Sledećih deset minuta nabrajala je butike koje je planirala da poseti i opisivala stvari koje je trebalo da joj kupim, govoreći o mojim prihodima kao da su porodični nasledni dragulj koji je sama zaradila.
Sa zadnjeg sedišta Gordon se nagnuo napred i pogledao na sat.
„Možeš li brže?“, upitao je.
„Okruženi smo saobraćajem.“
„Prodavnice će se uskoro otvoriti. Ako stignemo kasno, najbolja roba će nestati.“
Pogledala sam ga kroz retrovizor.
Njegov izraz lica nije pokazivao nikakav znak zabrinutosti za moje blagostanje. Pažnja mu je bila usmerena isključivo na imaginarnu gomilu skupe robe koja ga je čekala u galeriji.
„Molim te, nemoj da me pritiskaš“, rekla sam.
Potapšao je naslon sedišta.
„Samo vozi, Jocelyn.“
Nisam rekla ništa više.
Pustila sam ih da uživaju u iščekivanju.
Dok smo stigli do parkinga galerije, Rita je već odlučila koji ćemo butik prvo posetiti. Zaduženi radnici parkinga postavljali su natpise na glavni ulaz, a prvi kupci su prolazili kroz staklena vrata.
Uvukla sam se na parking mesto blizu krila sa luksuznim brendovima i parkirala auto.
Baš u tom trenutku, telefon mi je vibrirao u držaču za čaše.
To nije bio dolazni poziv.
Bio je to budilnik koji sam tiho podesila dok su se Gordon i Rita gore spremali.
Podigla sam telefon i prislonila ga na uho.
Ćutala sam nekoliko sekundi, dozvoljavajući da mi se zabrinut izraz pojavi na licu.
„Razumem“, rekla sam u praznu liniju. „Dajte mi pet minuta. Odmah stižem.“
Prekinula sam vezu.
Gordon se namrštio.
„Šta se desilo?“
„To je bio moj menadžer“, rekla sam. „Sistem jednog od naših klijenata je pao. Postoji hitan sastanak i moram da se povežem sa svog laptopa.“
Rita je napućila usne.
„Ali trebalo je da platiš moje stvari.“
„Znam. Idi unutra i počni da kupuješ. Reci prodavcima da upakuju šta god želiš. Ja ću ostati u kolima, rešiti problem sa sistemom i pridružiću vam se na kasi za trideset minuta.“
Podrugljiv osmeh je nestao sa Ritinog lica.
„Šta ću ja želeti?“
„Bilo šta.“
Gordon je otvorio vrata.
„Trideset minuta“, upozorio je. „Nemoj da te čekamo.“
Brzo su izašli iz automobila ne pitajući da li mi treba pomoć ili da li je bol popustio.
Rita je uhvatila Gordona za ruku i povukla ga prema ulazu. U retrovizoru sam ih posmatrala kako prelaze parking i nestaju kroz staklena vrata prve luksuzne modne prodavnice.
Niko od njih se nije osvrnuo.
Sačekala sam još jedan minut.
Zatim sam ubacila auto u rikverc, napustila parking i odvezla se direktno na pregled kod lekara.
U pola jedanaest, sedela sam u čekaonici klinike sa fasciklom medicinskih izveštaja u krilu.
Prostorija je blago mirisala na dezinfekciono sredstvo i kafu. Vremenska prognoza za okrug Broward, sa popodnevnim grmljavinama, išla je na ekranu u uglu. Oko mene su pacijenti popunjavali obrasce ili gledali u svoje telefone.
Bila sam sama manje od pet minuta.
Vrata klinike su se otvorila i ušla je moja najbolja prijateljica Perl, držeći flašicu vode u ruci.
Perl poznajem još od fakulteta. Ona radi kao HR stručnjak u poslovnoj zgradi preko puta i posećuje me skoro svaki dan otkako su bolovi počeli.
Kada sam joj rekla datum kontrolnog pregleda, ona je preuredila svoj jutarnji raspored kako bi mogla da sedi sa mnom tokom pauze.
Sela je na stolicu pored mene i pružila mi vodu.
„Koliko je loše danas?“, upitala je.
„Gore.“
„Da li te je Gordon dovezao?“
Pogledala sam u svoj kofer.
„Da.“
Perl mi je tražila odgovor na licu, ali nije insistirala na objašnjenju. Umesto toga, uzela mi je ruku i stisnula je.
Taj jednostavan gest me je skoro slomio.
Prijateljica je prešla prometnu učionicu u sred radnog dana jer nije htela da budem sama u kancelariji.
Moj muž je pokušao da me natera da otkažem sastanak kako bi njegova majka mogla da ide u kupovinu.
Sestra je prozvala moje ime i odvela nas niz hodnik u privatnu operacionu salu.
Nekoliko minuta kasnije, moj gastroenterolog je ušao sa fasciklom i tabletom. Pregledao je moje najnovije rezultate krvne slike, postavio detaljna pitanja o mojim simptomima i pregledao moj stomak.
Njegov izraz lica postajao je sve ozbiljniji dok sam opisivala pogoršanje bolova, gubitak težine, mučninu i iscrpljenost.
Pošto prethodni lekovi nisu delovali i simptomi su se pogoršali, klinika je već zakazala dalja testiranja. Ultrazvuk abdomena je trebao da isključi probleme sa žučnom kesom i okolnim organima. Nakon pregleda snimaka, doktor je naložio hitnu gastroskopiju u kliničkoj sobi.
Pregled je potvrdio ono na šta je sumnjao.
Imala sam težak čir na želucu.
Okolno tkivo je bilo teško upaljeno i čir je toliko napredovao da bi dalji napor, neliječeni stres ili odložena nega mogli da stvore ozbiljan rizik od krvarenja i hospitalizacije.
Doktor mi je pokazao slike i govorio mirnim, ali čvrstim glasom.
„Moraš ovo shvatiti ozbiljno, Džoslin.“
„Shvatam.“
„Mislim da ne shvataš koliko je tvoje telo iscrpljeno. Trebaju ti lekovi, redovni obroci koji ne uzrujavaju tvoj stomak i pravi mir. Ne samo jedno mirno popodne. Dugoročni mir.“
Izmenio je recept i napisao neka uputstva na odštampanom planu nege.
„Nema noćnih smena. Nema prekomernog fizičkog napora. I moraš da ograničiš stres koji je u to uključen.“
Skoro da sam se nasmejala na tu poslednju instrukciju.
Smanji stres.
Kao da je stres aparat koji mogu da isključim.
Kao da on ne živi u mojoj kući, ne nosi skupe cipele i ne čeka da platim račun za kupovinu od trideset hiljada dolara.
Moj doktor je nastavio.
„Ako bol iznenada postane gori, postane ti vrtoglavica, ili primetiš znakove krvarenja, idi pravo u hitnu pomoć. Nemoj da čekaš.“
Kimnula sam glavom.
Kada je pregled bio završen, Perl i ja smo se vratile u čekaonicu dok je apotekar pripremao moje nove lekove.
Držala sam dijagnozu sa obe ruke.
Odštampane reči su sve učinile neospornim.
Nedeljama su Gordon i Rita tretirali moje stanje kao neprijatnost. Jutros su me nagovarali da otkažem medicinski neophodan pregled u korist luksuznog šopinga.
Ispričala sam Perl sve.
Opisala sam razgovor u kuhinji, način na koji je Rita odgurnula moje medicinske fajlove i Gordonovo insistiranje da pomerim termin. Objasnila sam alarm, lažni poziv sa posla i obećanje da ću se naći sa njima u butiku.
Perlin izraz lica se stvrdnuo.
„Da li su još u galeriji?“
„Da.“
„Da li čekaju da dođeš i platiš im?“
„Da.“
Ćutala je na trenutak.
Zatim je čvrsto stavila ruku na moje rame.
„Ovo mora da se završi.“
U njenom glasu nije bilo ni kapi nesigurnosti.
Nema pominjanja toga da ja treba da budem strpljivija.
Nema podsećanja da brak zahteva kompromis.
Samo istina.
Ovo je moralo da se završi.
Ponovo sam pogledala medicinske dokumente.
Dokazi u mojim rukama finalizovali su odluku koju sam nosila u sebi mesecima.
Otvorila sam tašnu i izvadila telefon.
Poruke od Gordona gomilale su se na zaključanom ekranu.
Gde si?
Već smo sve izabrali.
Osoblje čeka.
Koliko jedna konsultacija može da traje?
Dođi ovamo sa karticom.
Nisam čitala ostatak.
Držala sam dugme za uključivanje dok se nije pojavila opcija za gašenje, a zatim sam isključila telefon.
Ekran se zatamnio.
Prvi put jutros osetila sam potpuni mir.
DRUGI DEO: A
LEKCIJA OD TRIDESET HILJADA DOLARA
Dok sam podizala lekove i slušala Perl kako objašnjava da mogu da ostanem kod nje ako mi treba mirno mesto, Gordon i Rita su uživali u onome za šta su verovali da je neograničen pristup mojim finansijama.
Detalje sam kasnije saznala od nekoliko ljudi, uključujući i prodavačicu iz butika koja me je kontaktirala nakon incidenta jer su moje ime i broj telefona iskorišćeni kao potpora njihovim tvrdnjama.
Kada su Gordon i Rita ušli u prvu luksuznu prodavnicu, prošli su pored redovnog prodajnog prostora i zatražili pristup salonu za privatne klijente.
Rita se predstavila kao majka „visokorangirane tehnološke direktorke“. Očigledno je tako počela da me opisuje.
Rekla je da sam na hitnom sastanku kompanije na parkingu i da ću stići svakog trena da platim račun.
Osoblje, obučeno da diskretno postupa sa potencijalnim klijentima, dozvolilo im je da sednu u salon dok čekaju.
Rita je sela na somotsku sofu i prekrižila noge.
Zatražila je rashlađenu mineralnu vodu i zanatsku kafu. Gordon je pitao da li mogu da smanje klimu pošto je u prodavnici bilo previše toplo.
Osoblje je udovoljilo njihovim zahtevima.
Ta mala pažnja bila je dovoljna da se Rita ponaša kao da je zgrada njena.
Pošto je popila kafu, prošetala je do glavnog prodajnog prostora i pokazala na zaključanu vitrinu.
„Želim ovo da vidim“, rekla je.
Prodavačica je izvadila tri velike dizajnerske torbe napravljene od retke kože. Rita ih je polako pregledala, okrećući svaku pod svetlima butika.
Nije proveravala cenovne etikete.
Izabrala je sve tri.
Zatim je zatražila novčanike koji se slažu uz njih.
Kada se prodavačica ponudila da odnese njene stvari na kasu, Rita je odmahnula rukom.
„Nisam još završila.“
Zatražila je cipele, šalove i večernju tašnicu iz ograničene serije koja još uvek nije bila izložena javnosti.
Svaki put kada bi prodavačica oklevala, Rita je ponavljala isto objašnjenje.
„Moja snaja plaća. Stiže svakog trena.“
Gordon je posmatrao majku kako izdaje naređenja osoblju i ubrzo odlučio da i on zaslužuje nešto za sebe.
Otišao je u odeljenje muških aksesoara i kucnuo po zatvorenoj staklenoj vitrini sa luksuznim satovima.
„Izvadite ove“, rekao je prodavačici.
Pomoćnica je stavila sat na postavljen poslužavnik.
Gordon je isprobao svaki, okrećući ručni zglob ispred ogledala. Izabrao je dva hronografa iz ograničene serije i pitao da li mogu odmah da im prilagode kaiševe.
Zatim je dodao uvoznu kožnu obuću i odgovarajući kaiš.
Rekao je prodavačici da spoji njegovu kupovinu sa Ritinom.
Pošto nijedno od njih nije očekivalo da plati, cene su izgubile smisao.
Sve je delovalo besplatno.
Osoblje je počelo da priprema izabranu robu. Tašne su stavljene u velike kutije i umotane u svež ukrasni papir. Satovi su vraćeni u svoje prezentacione kutije. Cipele, kaiševi i novčanici stavljeni su pored njih.
Kasir je skenirao svaki bar-kod.
Ukupan iznos premašio je deset hiljada dolara.
Onda dvadeset hiljada.
Kada je poslednji artikl unet, saldo se popeo na preko trideset hiljada dolara.
Pored kase stajala je kula lepo upakovanih kutija.
Jedino što je nedostajalo bila je stvar za koju su verovali da kartica treba da isporuči.
U dvanaest i petnaest, Gordon me je pozvao.
Moj telefon je bio isključen.
Pokušao je ponovo.
Zatim treći put.
Svaki poziv je išao direktno na govornu poštu.
Rita je svakih nekoliko minuta bacala pogled ka ulazu.
„Rekla je trideset minuta“, promrmljao je Gordon.
„Ona radi“, odgovorila je Rita. „Znaš kako je u njenoj kompaniji.“
Naručili su još pića i nastavili da čekaju.
U dvanaest i četrdeset pet, Gordon je počeo da šeta između salona i ulaza u butik.
Ponovo je pozvao.
Ništa.
U pola dva, zaposleni su počeli da razmenjuju zabrinute poglede. Salon za privatne klijente bio je rezervisan za druge kupce, a neplaćena roba u vrednosti preko trideset hiljada dolara blokirala je deo prostora oko kasa.
Ipak, Gordon i Rita su odbijali da odu.
Uložili su previše ponosa u ovu farsu.
Otići značilo bi priznati da nikada nisu imali finansijsku moć koju su se pretvarali da imaju.
U četiri i četrdeset pet, upravnik prodavnice je izašao iz kancelarije.
Prišao je salonu sa profesionalnim izrazom lica i tabletom u ruci.
„Gospodine Karter“, rekao je, „sada moramo da završimo transakciju.“
Napomena o autorskim pravima: Ovaj tekst je odlomak iz knjige *Loyalty and Betrayal* autorke Vanna Smythe, dostupne na Amazonu.
“Moja žena je na putu”, odgovorio je Gordon.
“Govorite nam to već satima.”
“Imala je hitan slučaj na poslu.”
“Razumem. Međutim, imamo zakazane dodatne klijente za kasnije i više ne možemo da zadržavamo salon ili robu bez plaćanja.”
Rita se ispravila.
“Ona će doći ovde.”
Menadžer je okrenuo tablet prema njima. Puni iznos se pojavio na ekranu.
“Možete da završite kupovinu drugim načinom plaćanja. U suprotnom, moraćemo da vratimo ove artikle u magacin.”
Gordon je ponovo pogledao ulaz u butik.
Ona se nije pojavila.
Tanak sloj znoja pojavio mu se na čelu.
Izvadio je novčanik i pretražio ga, iako je već znao šta će pronaći.
Gordon je imao jednu ličnu kreditnu karticu. Retko ju je koristio jer je limit bio mali, a saldo se retko u potpunosti izmirivao. Za sve ostalo koristio je kartice povezane sa mojim računima.
Pružio je svoju karticu menadžeru.
“Probajte ovu.”
Menadžer je ubacio čip u platni terminal.
Za dve duge sekunde terminal je obrađivao zahtev.
Zatim je proizveo prepoznatljiv elektronski zvuk.
Jedna jedina reč pojavila se na ekranu.
Odbijeno.
Gordon je zurio u njih.
“Proverite ponovo.”
Menadžer je mirno ponovio transakciju.
Pojavila se ista poruka.
Odbijeno.
Zvuk je privukao pažnju mušterija u blizini.
Ritino ranije hvalisanje već je privuklo njihovu pažnju. Nekoliko mušterija čulo ju je kako opisuje svoju bogatu snaju i ogromnu kupovinu koju je nameravala da obavi.
Sada su isti ti ljudi posmatrali u tišini.
Samouvereni osmeh nestao je sa Ritinog lica.
Naslonila se na kauč, izbegavajući da bilo koga pogleda.
Gordon se nagnuo ka menadžeru i spustio glas.
“Mora da postoji problem sa vašim terminalom.”
“Terminal radi ispravno.”
“Probajte za manji iznos.”
“Gospodine, čak i ako podelimo transakciju, i dalje nam je potreban važeći način plaćanja za celokupan iznos.”
“Možete li sve da sačuvate do sutra?”
Menadžer je odmahnuo glavom.
“Ne bez ovlašćenog pokrića.”
Gordon je pogledao Ritu.
Ona nije imala kreditnu karticu da pokrije čak ni jednu od tih tašni.
Farsa je bila završena.
Menadžer je otkazao transakciju i dao instrukcije prodavcima.
Osoblje je počelo da vraća kupljenu robu nazad.
Odvezali su trake sa logotipom, otvorili velike kutije i izvadili svaki predmet. Tašne su vraćene u njihove zaštitne platnene omote. Satovi su vraćeni u kutije. Cipele i kaiševi su odloženi u skladište.
Rita je posmatrala kako svaki predmet nestaje.
“Ta večernja tašna je bila moja”, rekla je slabo.
Niko nije odgovorio.
Za nekoliko minuta pult je bio prazan.
Menadžer je potom zamolio Gordona i Ritu da spakuju svoje stvari i napuste butik. Zauzimali su radnju satima, ometali zakazane termine i pokušavali da zadrže veliku količinu robe bez važećeg sredstva plaćanja.
Dok je Gordon pokušavao da razgovara, prišla su dva uniformisana čuvara obezbeđenja.
Nisu ga dotakli niti povisili glas.
Jedan od njih je samo pokazao na staklena vrata.
“Gospodine, morate odmah da odete.”
Rita je zgrabila tašnu.
Duboko se zacrvenela.
Ona i Gordon prešli su preko uglačanog mermernog poda pod pogledom osoblja i platili.
Gornja priča je izmišljena i nije tačna.
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.